Sjedim u sobici. Promatram se u ogledalu. Već sam velik.− Mamina maza, ti si mamina maza! – viče sestra u hodniku. Ona ima petnaest godina i strašno je naporna. Uvrijeđena je jer nisam pojeo doručak koji mi je spremila. Žitne pahuljice sasvim su se rastopile u mlijeku, a to mrzim. Što mogu kad imam istančan ukus što se tiče hrane.Ne volim: mlijeko s kožicom; nedovoljno pečeno jaje; mahune s končićem; sojin odrezak; žgance; juhu, bilo kakvu; breskve; ribe, itd. Moja sestra Klementina ne razumije da sam ja prije svega duhovno biće i da nije važno imam li dvadeset kilograma zajedno s krevetom ili bez njega. Moji kilogrami su sasvim dobro raspoređeni, tako da mi kosti previše ne strče. Zadovoljan sam svojim izgledom, a to je najvažnije.Djelujem pametno, inteligentno, zanimljivo. Mamine maze obično cendraju, plaču, cvile, a ja nemam ništa s tim. Jednostavno, mrzim rastopljene žitne pahuljice i točka. Nisam ja mačji kašalj. Ja jednostavno znam što hoću. Veliki hamburger i pet kuglica sladoleda s čokoladnim preljevom!